,,Život je neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak stoji čvrsto kao na Drini ćuprija“ (Ivo Andrić). Upravo ovom rečenicom, posebnog značenja, velikog Nobelovca, počećemo našu malu priču o njima – svetskim a opet našim, velikim filozofima života, ljubavi, prirode .....i....čoveka – IvuAndriću i Jovanu Dučiću.
Naša priča počinje željom da ono o čemu čitamo, slušamo i učimo iz dela ovih pisaca, to i doživimo, baš tamo gde priča počinje i.....gde se, naravno, ne završava, jer je poklonjena svetu i svima koji uživaju u magiji reči velikana kakvi su bili Andrić i Dučić. I baš sa namerom, u godini 2022. i mesecu obeležavanja jubileja rođenja Iva Andrića, oktobru, ali i u susret mesecu kada je svet prepoznao sebe u svevremenim rečima ovog mislioca – decembru, odlučismo da krenemo u pohode prostorima koji su bili izvor i inspiracija slavnom Andriću.
Tako se, jednog divnog prepodneva, odmorismo u Višegradu,,sa ove strane Drine“, iste one koja je u mislima devetogodišnjeg dečaka delila svet na onu polovinu u kojoj su ostali svi, koji su bili njegovo sve, u selu Sokolovići i onu drugu polovinu gde je bio sam, u tuđem svetu, čuvajući sliku koju je stvorio u svojoj glavi, sliku mosta koji je trebalo da spoji sve što je tada izgledalo nespojivo: dve obale, ali i dve polovine na koje se srce ,,iscepalo“ kada je skelom prešao preko ove reke. Tako je, ista ova Drina, nama tako čarobna svojom modrozelenom do modroplave boje, obasjana suncem koje se stidljivo pomaljalo iza brda, a opet tako nemirna i duboka, baš takvu prugu koja nikada neće moći da zaceli, preko dečijeg srca urezala. Javni čas, baš na ,,ćupriji“ za koju je ceo svet čuo, ali mnogi nisu imali prilike da je vide, učinio je da na poseban način doživimo životnu priču velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića. Svaki stub ove ,,ćuprije“kao da svedoči o po jednoj godini života provedenoj u ovom kraju u koji se, kada je silom odveden, nikada više nije vratio.
Činilo nam se da putujemo kroz vreme. Mogli smo da osetimo da nam društvo pravi i zabavlja nas svojom zanesenošću i hrabrošću zaljubljeni Ćorkan, hodajući ivicom mosta, da nas sa onog svog prozorčića iz svoje sobice posmatra Lotika dok vodi, bez reči, ozbiljne razgovore sa svojom najboljom sagovornicom – Drinom, koja će sve njene tajne sačuvati duboko u sebi. Putujući kroz vreme, slušajući priče, čitajući odlomke, učinilo nam se kao da je Drina upravo u Andriću pronašla najboljeg glasnika kroz čije će priče poslati u svet poruku o nedaćama sa kojima se čovek u prirodi susreće, boreći se da ih premosti. ,,Ćuprija“ preko Drine to i svedoči, ali Andrićevo delo svedoči i o još težim nedaćama, onim koje čovek čini drugom čoveku, ne shvatajući da je život dar u kome treba svako da uživa. Upravo o tome svedoči i priča o velikom čoveku – Mehmedu u svetu malih ljudi. On zbog takvih celog života nosi ranu koja ne može da zaraste boreći se sa onim što je bio i onim što jeste.
Drugi deo ovog nesvakidašnjeg nastavnog dana bio je istraživački rad o pričama koje krije Andrić grad, i kao turistička atrakcija, ali i kao verna slika srpske istorije, tradicije, običaja, velikih umova iz sveta nauke, književnosti, kulture. Definitivno, Višegrad smo doživeli kao veliku raskrsnicu. Od nje svaki put vodi u svet, a opet sve ostaje tu, svedočeći ko smo bili, ko smo i šta ne smemo zaboraviti da bismo to i ostali. Samo tako sve ima smisla, pa i ovo naše putovanje i učenje putujući.
Ni slutili nismo da je ovo tek početak neobične nastave koja je sadržajno deo nastavnog programa, ali životno...to je rečima neopisivo iskustvo i doživljaj. Trebalo je videti još mnogo toga, tamo, ,,sa druge strane Drine“. A tamo....
Ljubaznost, srdačnost, dobrodošlica. Ukratko – Trebinje. Toliko topline je oko nas da se prohladno veče nije ni osetilo kao takvo. Novo jutro donelo je pripreme za nesvakidašnju avanturu traganja: za znanjem, informacijama, lepotom ovog gradića gde se na svakom koraku, baš kao i u svakom trenutku u vazduhu oseća to nešto naše, zajedničko,
ono što nam je kao nesvakidašnju nit koja nas povezuje svima nama darivao i život, i poreklo, i istorija i tradicija i Jovan Dučić. Čudno je to koliko je knjiga, čak i samo stih dovoljan da nas pokrene, povede na put u lepotu koja se može rečima iskazati ali je pravi doživljaj tek kada se sve to okom zabeleži. Tako je i nas poveo Jovan Dučić u Trebinje, svojim stihovima. Platani, njihov šum, strastan i čudan, osećao se dok smo u pratnji lokalnog vodiča – domaćina, poput suvenira, na dar dobili priče o Dučićevom životu. Shvatili smo da je u Trebinju na svakom koraku Dučić: i na trgu, i u parku i u starom gradu i kraj Trebišnjice... Muzej Hercegovine je posebna knjiga srpske istorije, kulture, tradicije...Svaki most svedok jednog vremena, ima svoju priču a sve se povezuju u jednu, priču o životu. Kruna našeg traganja za ovim neprocenjivim blagom u Trebinju bila je Hercegovačka Gračanica i živopisni zalazak sunca koji je baš sa tog mesta, verovatno i očarao JovanaDučića. To ,,bakreno nebo koje raspaljeno sija, reka koja crveni od večernjeg žara, podmukli požar kao da izbija iz crne šume starih četinara“ učinilo je da postanemo deo impresionističkog doživljaja prirode i utiska koji je ona na njega ostavila, ali ništa manje i na nas. I kako je odmicao dan, dolazak večeri doneo je neku setu zbog sutrašnjeg povratka kući, ali i zadovoljstvo što smo ne samo učili o ovim piscima i njihovim delima tradicionalno, u kabinetu, već smo postali deo te priče, povezujući mnoštvo novih saznanja a vizuelni doživljaj je sigurno nešto što će zauvek ostati u nama.
Naravno, treći dan i povratak u Vrnjačku Banju, značio je i nezaobilaznu posetu manastira Tvrdoš. Uz priču monaha ovoga manastira, proputovali smo krz vreme, kroz istoriju i zadužbinarstvo dinastije Nemanjića. Shvatili smo lepotu spoznanja i negovanja ličnog identiteta, ali i važnost i vrednost tolerancije i poštovanja tuđih vrednosti. ,,Porodica je ta koja vas vaspitava, a nastavnici su ti koji vas uče i daju vam znanja neophodna za život iz različitih oblasti“, reči su kojima nas je monaštvo manastira ispratilo. Upravo tako, poslednju lekciju na ovom putovanju imali smo u nacionalnom parku ,,Tjentište“. Svuda su tragovi onoga što je srpski narod prošao na ovim prostorima, najviše tragova rata. I to ne jednog, nažalost.
Nezaobilazna stanica i u povratku, kao i u odlasku, bio je Višegrad. Nikada dosta pogleda na Drinu, na ,,ćupriju“. Uostalom, baš tu je sve i počelo, i za Bajicu, i za Mehmeda, i za Andrića, ali i za nas, poseban doživljaj pisane reči.
Tek sada možemo reći da smo razumeli na pravi način Andrićeve reči prilikom dodele Nobelove nagrade, tog 10.decembra 1961.godine, o tome šta znači biti čovek:
,,Biti čovek, rođen bez svog znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek“
